Kaidan Kasanegafuchi daje upečatljiv primer kako je već na početku utemeljivanja modernog japanskog horora, uvođenja u čvršće žanrovske vode a ne tek pukog korištenja nekih njegovih segmenata, bila definisana specifična, inherentna poetika koja je baš u stravičnim pričama o duhovima pronašla ne samo privilegovanu generičku formula koja će se u budućnosti neprestano komercijalno eksploatisati, već i traženu refleksiju o bazičnim karakteristikama nacionalnog etosa, kulture i religije.