Bruno i Duša žive u istom staračkom domu i uživaju u međusobnom društvu. Međutim, zajedničke trenutke brzo zaborave jer oboje boluju od demencije. Svaki put kad se sretnu imaju utisak da se vide prvi put. Ovu jedinstvenu vezu dočarava pesma “Gigliola Cinquetti’s song Non ho l’età“, izvedena na muzičkom festivalu u Sanremu, šezdesetih godina - jedina zajednička uspomena iz njihove mladosti.