Protagonista preživljava eksploziju, ali ostaje unakažen. Primoran da nosi zavoje preko čitave glave sebe doživljava kao čudovište koje žena sažaljeva, a ljudi izbegavaju. Koristi se ciničnošću kao mehanizmom odbrane. Čovek bez lica ne postoji. Nema porodicu, prijatelje, ženu, korene. Može počiniti zločin i ne odgovarati za isti. S obzirom na to da ne postoji za ostatak sveta, apsolutno je slobodan. Cena slobode je usamljenost. Glavni lik postaje čudovište, prilagođavajući unutrašnji svet fizičkom izgledu. Shvata da je čovek slobodan samo kada tama vlada svetom. Pomoć mu pruža psiholog koji presađuje kožu druge osobe na njegovo lice. Iako izgleda dovoljno privlačno da opet zavede svoju ženu, akter je anksiozan, paranoičan i na bizarne načine pokušava da testira novi identitet. Kriza identiteta protagoniste ujedno predstavlja krizu identiteta nacije. Naime, svedočeći užasima II svetskog rata, režiser ispituje posledice stradanja i uticaj zapadnjačke kulture na identitet nacije u godinama posle rata.